Serbian Holocaust
Rajko Jovičić, November 11, 2011, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Milan Džekulić, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
- Gospodine Rajko, recite nam kako ste živeli pre rata, gde ste živeli, u kakvoj porodici?
Pre rata sam bio u Šapcu. Izučio sam obućarski zanat i radio sam kao obućar u Šapcu. Bio sam već kalfa. Sa sedamnaest godina sam se dobrovoljno prijavio u armiju.
- Kada?
1941. godine, aprila meseca. Jedno nedelju dana sam bio u armiji, u uniformi, u kasarni. 18. aprila krenemo iz Šapca u odstupanje. Dobili smo naredjenje da odstupimo prema Bosni, prema Sarajevu. Onda smo krenuli. Nemci su bili preko mosta, u Klenku, Srem, a mi prema Majuru i dalje. Selo Majur.
Putovali smo tri dana i tri noći do Sarajeva.
- Kako ste putovali?
Peške. Preko Romanije, sve peške, bez igde ičega, bez hrane, vode. Gde šta nadjete, popijete, pojedete i tako. Stigli smo u Sarajevo i otišli u kasarnu "Kralja Aleksandra". Tu smo bili dva dana. Trećeg dana Nemci opkole Sarajevo i nas zarobe u toj kasarni. Bili smo tri dana u kasarni i posle tri dana odvedu nas na železničku stanicu i strpaju nas u furgone. Zatvorene furgone. Po pedeset ljudi u jednom furgonu.
Išli smo do Bosanskog Broda i u Bosanskom Brodu su nas predali ustašama da nas čuvaju pored Save. Čuvali su nas negde do četiri sata ujutru. Onda je došao brod i pokupe nas. Neki su uspeli da pobegnu. Kiša, pljusak... Ujutru oko četiri sata strpaju nas u brod i prebace nas u Slavonski Brod, isto u jednu vojnu kasarnu. Tu smo bili otprilike dva sata u stroju. Onda je jedan ustaša došao do mene, slučajnost je to bila da je i jedan (nemački) oficir je bio pored mene, i iz nekih nepoznatih razloga (ustaša) me jednostavno udario. A Nemac koji je bio oficir video je to, izvadi pištolj i ubije ovog ustašu. Posle otprilike jedan sat vode nas do stanice.Tu nas strpaju u furgone. Sedam dana i sedam noći do Šlezije. Bez hrane, bez vode, bez ičega. Sedam dana i sedam noći! Ja sam imao negde oko šezdeset kilograma. Kada sam stigao u logor trideset sedam. Ali, sve sam izdržao. Sedamnaest godina, mladost...
Došli smo na jednu železničku stanicu. Tu su nas istovarili. I mrtve i nas žive. Mrtvih bilo... Onda smo krenuli peške prema logoru Stalag VIII- C, otprilike tri, četiri kilometara. Mesto sezvalo Els. Došli smo u logor. Straža na kapiji. Tu smo bili u okruženju sa žicom. Bile su barake predvidjene za nas logoraše.Svaki dan za hranu geršla, ne znam ni sam..uglavnom to nije bila uopšte hrana. Dobijali smo jedan hleb, ali ga nas dvanaestorica delimo. Hrana se dobijala na kazanu. Imali smo jednoga, on je bio Beogradjanin, zvao se Milan Stefanović. Bio je kum Milana Nedića. On se zainteresovao za mene. Bio sam najmladji u logoru, sedamnaest godina. Kaže mi: "Prvi ćeš ovde biti kada ja delim hranu. Hoću da uvek dobiješ hranu". A hrana bila, eto, "odlična". Tako je to išlo i jednoga dana on ode. Valjda je uspeo Milan Nedić da ga vrati u Srbiju. Pozdravili smo se i on meni kaže: " Kada dodješ u Srbiju, u Beograd, sve ono što ja imam to je i tvoje". Prihvatio sam to, ali nisam bio pristalica toga. To nije moje, ma, idi u bestraga. Kada sam (posle rata) došao u Beograd, otišao sam da posetim njegovu sestru u Ulici Strahinjića Bana. Ona da poludi (od radosti), zamislite.On joj je pričao o meni. Morao je da pobegne u Francusku . U Francuskoj je umro, a ja sam tada došao kod nje da je obidjem. Tada i nikada više. A bio sam u vojsci dobrovoljac u Beogradu. Opet.
Kasnije smo rasporedjeni na radne komande. Ja sam bio u mestu Švirze, a grad pored tog sela je Els. To je bilo od Poljske udaljeno jedno dvadeset kilometara. Tu na radnoj komandi, u grofoviji, radili smo poljoprivredne poslove. Imali smo našeg kuvara. Ono što smo mogli to smo kuvali. Išli smo i kod lekara. To je bilo udaljeno oko desetak kilometara. Stražar nas (do lekara) vodi peške.
Tu smo imali neku slobodu. Imao sam druga, Beogradjanina, on se zaljubio u grofovu ćerku i ona u njega. Radili smo na jednoj mašini, danflugu, koja je imala dvanaest plugova. Radimo na toj mašini i ona dodje, sedne pored nas. Na toj radnoj komandi sam bio oko godinu i po dana. Pošto sam ja radio u grofoviji, javila se onda jedna žena čiji je muž bio na frontu u Rusiji (da radim kodn nje). Ona je bila teška sirotinja. Imala je jedno muško dete. Stalno mi je za jelo kuvala repu, šargarepu, neki neoljušteni krompir. Ja joj kažem: "Frau", zaboravio sam joj ima "Frau, was ist das? Ich bin nicht Schwein!". Ja nisam svinja. "Ich habe keine andere, Franc". Zvala me Franc. A mali kada je čuo da sam joj rekao da nisam svinja, on me udari. A imao je jedno pet godina otprilike. Ja ga onako mahinalno...nisam ga udario, samo sam ga gurnuo, kad ona uhvati dete, izlete na ulicu i poče da vrišti: "Jao, ubi me zarobljenik! Ubi me zarobljenik!". Tu se skupe Nemci, žene, dodje i straža i odvedu me. Za to je saznala grofova ćerka i ocu je rekla da me odmah puste. Tako su me pustili i vratili na komandu. Nisam ni kažnjen, valjda je ona uticala. Tu sam opet radio kod jednog drugog. Tu je sve bilo u redu, bila je i bolja hrana. On je imao ćerku, a nije imao suprugu. Jednog dana je kod njega izbio požar...Bio je dobar čovek. Bog zna kako me je gledao. Kada je trebalo da se jede pozovu i mene i zajedno za stolom jedemo.
Onda jednoga dana , već se primicao kraj rata, ja odlučim da se izgubim. Odem kod lekara, kao bolestan sam. Simulirao sam. Oni me odatle vrate u logor. Bio sam u logoru
jedno mesec dana. Posle mesec dana čujemo Rusi ušli u Poljsku. Nemci se pripremaju za odstupanje. Krenemo mi na to odstupanje u koloni. Imao sam jednog druga Ljubišu iz Niša. Bio je dve, tri godine stariji od mene. Bili smo zajedno u toj koloni.
- U toj koloni ste bili zajedno sa Nemcima?
Da, Nemci su nas pratili. Odstupali smo prema Berlinu. Kada smo prešli otprilike sto kilometara, odlučimo da pobegnemo.
- Kako ste išli?
Autoputem, peške. Autoput je išao kroz šumu, levo i desno je bilo drveće, šuma. Nas dvojica (Ljubiša i ja) se dogovorimo da pobegnemo. On je pobegao prvi, a ja sam malo sačekao da ne bi Nemci primetili pa da pucaju. Ja za njim malo kasnije pobegnem i uletim u šumu i legnem dole (na zemlju). Kada je prošla kolona, ja se dignem i krenem, on je bio malo dalje, i nadjemo se. 'Ajde da se vratimo do mesta odakle smo pobegli. Medjutim, neko je sedeo na autoputu pored kanala. Bio je mrak i nismo smeli da tu da izadjemo. Mislili smo da su to vojnici, bilo ih je dvojica. Otišli smo malo dalje, a tu je bilo jedno mesto gde sam se ja upoznao sa dvojicom Francuza. To je od šume bilo jedno dva kilometara. Dodjemo u to mesto, a prethodno smo tu već prolazili. Ti Francuzi nas spretno prihvate, smeste nas u nekoj baraci od njihovog gazde i donesu nam hrane. Sutra ujutru u pet sati krenemo nas dvojica kroz šumu nazad odakle smo došli. Dva dana smo putovali do našeg logora.
.................. Dodjemo u logor i na kapiji opet Nemci. Mi smo bili u obruču. Rusi su već došli (blizu) i napravili obruč. To se uveče videlo - svetlo su palili naokolo daleko. Mi nismo ušli u logor nego u bolnicu.
- Zar logor nije bio napušten?
Logor je bio tu, a bolnica je bila u logoru, samo izdvojena. Tu nadjemo naše prijatelje koje smo poznavali. Iznenadili su se, pričali smo gde smo bili, šta smo radili. Tu smo bili jedno pet dana. Onda su Rusi opkolili logor, tenkovi upadnu kroz žicu i nas oslobode.
- Znači u logoru je i dalje bilo Nemaca?
Bilo ih je samo na kapiji. Sutradan smo krenuli iz logora prema Poljskoj. Dodjemo na železničku stanicu i tu se utovarimo u furgone.
- Ko ?
Svi, cela bolnica. Oni koji su ostali i nisu odstupali sa onom kolonom. Ja sam bio (putovao) sa dve Jevrejke iz Temerina, odnosno jedna je bila od čuvenog bogataša Šulmana iz Subotice, a druga je bila apotekarka iz Temerina. One su bile obe u Aušvicu. Nas dvojica smo bili u vagonu sa civilima zajedno sa te dve Jevrejke koje sam upoznao.
Krenuli smo prema Poljskoj. Rasulo. Ulazimo u grad...ne mogu sada da se setim imena grada. Ali, nismo bili u furgonu, nego je bio otvoren vagon pokriven šatorom. Ja sam šetao po vagonu , a gore je bila kao neka daska, i u jednom momentu, naidje drugi vagon iz suprotnog pravca i zakači tu dasku, poleti daska i udari me. Ja padnem, ali sve je bilo u redu. Onda smo došli u to mesto (čijeg imena ne mogu da se setim) i odvedu me u bolnicu. Pregledali me Poljaci, sve je bilo u redu. A ovi su me (Jevrejke i taj drug) čekali u tom mestu gde je bio logor i gde su Jevreji gadno stradali. Onda smo došli do Karpata. Pruga je išla prema Madjarskoj. Bio je tunel, prošli smo kroz taj tunel i ušli u Madjarsku. Na jednoj stanici ja sidjem, nismo imali šta da jedemo, odem da nešto potražim (za jelo), bilo je tu neko selo. Ja se vratim, a voz ode. A ja, kako sam bio mlad, potrčim. Imao sam nešto hleba što sam našao. Potrčim i stignem voz u sledećem mestu, jedno deset kilometara (dalje). Strašno! Joj, ove Jevrejke poludele za mnom! Udjemo iz Madjarske u Srbiju, u grad na samoj granici...
- Subotica?
Dobro, nije bitno, i tu nas prihvate partizani Bog zna kako. Dali smo podatke, (dobili) hranu. Bili smo tu jedno tri dana, odmarali se i onda krenemo prema Beogradu. U Beogradu nas smeste u jednu osnovnu školu, preko puta Djerma. I tu smo bili jedno tri dana, hranili nas i 'ajd odatle kud koji. Ja se prijavim da sam Šapčanin i da hoću da idem u Šabac.
Imao sam besplatnu kartu i dodjem u Šabac. Otac je bio došao. Nismo se mogli uopšte prepoznati. On izašao da me čeka. On izašao napolje na ulicu i gleda, i gleda. Od jednoga drugoga je mislio da sam ja...